Padaju granate, pa jedan dušak odmore, taman da ohlade ili, može bit, očiste cijevi bezdušne nišandžije koje su onako ofrlje “rokali”, ne misleći čija će majka uzdrhtati, i čija li će kuća noćas prokisnuti…
Gađali su oni, a mi smo prelazili sa male sufare u veliku.
Jedan dječak sa Varde je svim srcem želio da uđe u Kur’an, a njegovi uzori su bili “konjički Malkić i Alili”, glavne face u kiraetu, Rike Lavić i Elo Džino. Pamtim i danas prepunu kino salu i njihove nastupe. A onda jednu “džennetlijku” koja je nafilu klanjala k’o i farz, redovno i uslast da bi stakla zadovoljstvo Milostivog Gospodara.
Čitav svijet je bula Suada Erzumlićka htjela podućiti Kur’anu, beskrajno predana i odgovorna, ponekad bi joj uzfalilo sati, malo je 24, pa bi nas i u polusnu pratila, i tamam kad hoćeš da je prevariš da bi prešao na novi harf, ona se prene i kaže “nije sine ajn već gajn”. Eh domalo će pauza pa će uskoro i ezan. Tu je baška radost kad te još jedna “džennetska ćehra” sa Varde, Osman ef. Džajić pogleda i osmjehne ti se, pa ti da izun da se baš ti ispenješ na *krnjavi-granatom osakaćeni minaret” i onako “nasuho”, bez razglasa zaučis ezan, pa se onda brzinski zaletiš niz basamake. I u taj vakat, a i danas me ibreti ta činjenica da nikad ne uganuh nogu, a kasnije sam obje izvrtao i na najmanjim usponima.
Dječak sa Varde je odrastao, ali i dan danas, kad uđe u Vardačku, priziva uspomene na prednamaske zvuke i kiraetske nasihate bule Erzumlićke, te ozarene osmjehe uz najljepšu eglenu: Ibre Kazića, Saliha Nuhanovića, Derve Muratbegovića, Osmana Džajića, i drugih čestitih a stamenih insana.
EH, BILO JE U TOME “NEŠTO”!!!
NE ZNAM ŠTO?!
AL JE ZAISIGURNO ČISTO I ISKRENO!!!
Autor: Benjamin Mušinović
